Indeks telesne mase
Indeks telesne mase ( engleski Body mass index, - BMI ) je visinsko
- težinski pokazatelj uhranjenosti pojedinca i validan je za sve
osobe starije od 20 godina. Računa se tako što se telesna masa osobe
u kilogramima podeli sa kvadratom visine u metrima:
BMI prikazuje odnos težine i visine tela, međutim ne uzima u obzir
telesnu građu, pa je njegova upotreba ograničena. On ne može
ilustrovati procenat masnog tkiva u odnosu na mišićnu ili koštanu
masu – što su osnovni kriterijumi za procenu uhranjenosti. Pojedinci
sa velikom telesnom masom i visokim BMI indeksom ne mogu se
automatski kategorizovati kao gojazni. Na primer, kod bodibildera i
krupno građenih ljudi, udeo mišićne i koštane mase u odnosu na
visinu je velik, ali to ne znači da su oni debeli.
Ipak, BMI se koristi kao dobra medicinska i statistička mera
uhranjenosti.
Ovakav način poređenja težine i visine, kao antropometrijskih
varijabli, razradio je belgijski naučnik Adolphe Quetelet za potrebe
istraživanja „socijalne fizike“ sredinom 19. veka – zbog čega se BMI
često naziva i Quetelet-ov indeks. Statistička upotreba
Ovaj indeks je prvenstveno statističko oruđe, namenjeno proučavanju
društvenog zdravlja, koje omogućava istraživanje i poređenje
medicinskih podataka u kojima su zabeleženi visina i težina subjekta
– kako bi se procenio rizik po zdravlje u odnosu na uhranjenost
stanovništva.
Treba naglasiti da se BMI koristi samo za procenu debljine – iako
postoje i mnogo sofisticiranije i tačnije metode za određivanje
indeksa gojaznosti. Kako se visina i težina rutinski beleže u svim
kulturama i za vreme različitih medicinskih pregleda, BMI je postao
popularno oruđe zdravstvenih statističara – koje omogućava jasnu
matematičku korelaciju između težine (uhranjenosti) i učestalosti
pojavljivanja određenih bolesti, na najširem mogućem uzorku
populacije. BMI u praksi
BMI se koristi za definiciju medicinskog standarda gojaznosti u
mnogim zemljama, još od sredine 1980-tih godina, a ovaj način
procene se koristi i u statistikama Svetske zdravstvene
organizacije.
Krajem 1990-tih godina, BMI je postao popularan među širom publikom,
kroz različite programe društvenog zdravlja, koje su uglavnom
sponzorisale vlade zapadnih zemalja – kao podsticaj širenju svesti o
zdravom načinu života i zdravoj ishrani.
BMI kao statistička mera je koristan, jer omogućava procenu promena
u društvu kroz određeno vreme. Ovaj jednostavan i lako izračunljiv
pokazatelj se može koristiti za procenu uticaja privrede ili
politike na prehranu stanovništva. Klinička upotreba
Usprkos ograničenjima BMI indeksa u kliničkoj praksi, on se koristi
u mnogim javnim zdravstvenim kampanjama kao približno merilo idealne
težine - jer ga je lako izračunati kod kuće, uz upotrebu
sveprisutnih merila: vage i metra.
Za dijagnostifikovanje gojaznosti postoje puno bolje metode i
tačnije sprave, koje su dostupne zdravstvenim radnicima. Na primer,
„skinfold“ test, kod koga se precizno meri debljina potkožnih
naslaga sala će dati preciznije i medicinski korisnije rezultate. A
za stvarno precizno određivanje gojaznosti, neophodni su i
„skinfold“ test i merenje bioelektričnog otpora. BMI klasifikacija
Uhranjenost čoveka se može rangirati indeksom od 15 (blizu
izgladnelosti), pa sve do 40 i više (morbidna gojaznost). Ova
statistička krivulja se često opisuje prihvatljivijim kategorijama,
radi lakšeg razumevanja: (teška) pothranjenost, idealna težina,
preterana težina, blaga gojaznost, teška gojaznost. Tačne vrednosti
i kategorizacija variraju, no uobičajeno se procenjuje da BMI indeks
manji od 18,5 označava mršavost i može ukazivati na neuhranjenost,
poremećaj prehrane ili druge zdravstvene probleme – dok BMI veći od
25 indicira preteranu težinu, a iznad 30 gojaznost. Ovaj raspon
kategorija odgovara odraslim osobama iznad 20 godina života. Za
mlađe od 20 godina primenuje se nešto drugačija kategorizacija, s
obzirom da deca imaju drugačije proporcije i drugačije odnose visine
i težine. Takodje kategorizacija se može razlikovati od države do države – zavisno od tipske građe tela.
|
